 |
| Dolce & Gabbana. Photo: Ferdinando Scianna (1987) |
„U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmašna. Mila moja, celog sam dana mislio (između pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom naručju, a ne u naručju neke filmske zvezde. Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako puštaš njegovim umilnim valima da ti ljube svaki pojedinačni deo tela. I kako se naslađuješ oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili čak na tvojim leđima! Kad si mi rekla da ne možeš nositi onu lepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odviše nežna koža! A koliko je ta koža podnela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i čega sve ne. Ti si utelovljeni oksimoron... Večno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto preležati kraj tebe jednu noć. Nešto kao ostvaren san. Istina je dakle da me voliš. Da si me oduvek volela, odvajkada. To je upravo neverovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe... Dobro se držiš. Čini se da si imuna na većinu ženskih slabosti. Nije da si muškobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznaješ svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obično si izvrsno raspoložena. I obično si osetljiva na dodir i na ’tres touchable’... Mila moja, uzdam se da mi nećeš zameriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Još ću samo dodati da te svakim danom sve više i više volim. Nikada mi nije dosta tebe, nežna moja, elegantna kraljice harema. Čitaj i dalje ’Razočarane’. Uz njih ćeš odrasti, probuditi se i postati još više ono što jesi...“ – Henri Miler {pismo Brendi Venus}
„Znam te oduvek, i video sam te ne jedanput, ako ne celu, a ono u delovima što sam ih sastavljao sastavljajući sebe, želeći da te vidim celu, a ne očekujući da je to moguće, iako sam znao da postojiš. Stvarale su te moje želje, mnoge želje, kako da te ne stvore? Nastala od želja, nisi ni zlo ni dobro, već lepota za sve koji smo te želeli, zato – ničija. Svi smo ti jednaki, jer smo te svi rodili, i ne možeš biti ničija, jer nećeš biti san. Smej se, rođena u noćima bez snova, u noćima snova, nastala u pustoši bez tebe i u čežnji da budeš, satkana iz mrakova i straha da dan neće svanuti, spasavana iz mnogih potopa žudnjom da postojimo, smej se i budi, ne nestaj iz našeg oka, kao što ne nestaješ iz naše želje.“ {„Tišine“, M.Selimović - VE u Ribama}
 |
| Gabriel García Márquez |
Znate da je naša velika slikarka, Nadežda Petrović, umrla tokom Prvog balkanskog rata od pegavog tifusa, radeći kao dobrovoljna bolničarka na frontu? Ako vam je film draži – „Engleski pacijent“ {Binoš, prava Neptunka sa Marsom u Ribama, Fajns sa konjunkcijom Venere-Neptuna} kao arhetipske slike Venere i Marsa u Ribama, koji se merkaju tokom januara. Čuveni Rumijevi ljubavnici... no, nećemo sada o „poeziji“ i blur efektima. Za to ćemo poseban editorijal, jer bliži nam se i Pun Mesec u Raku {12.januara}. Već sam vam pisala o ovoj čuvenoj travarki sa čudesnim melemima za najdublje posekotine, one plutonskog tipa, „neisceljive“ duševne plikove. Stalno nešto mađija, bez recepata, smišljajući kako softly da previje nečije uredno soljene rane. Hodajući Crveni krst za nezbrinute, odbačene, nezaštićene, bolesne, ugrožene... one „prognane iz Raja“. Vrata se otvaraju gotovo svakom ko pokuca, bez prethodnog gledanja kroz špijunku, a cena te humanosti i idealizma je visoka. Dok se šetka u tuđim cipelicama sa Knjigom Utehe, uplete se u najstrašnijem korovu, žičanoj ogradi (nečije) patnje, poderana od kamenja, kaktusa, ježeva... ali bez pokajanja, jer vaša patnja je podjednako i njena. Stopalo se prilagođava svakom kalupu i broju, flasteri nisu neophodni, a svaka staza je već (s)poznata, iako je krenula tobož u nedođiju. No kako kroči na „novo“ tlo, tako doživi déjà vu. Mistična veza sa ovom Venerom se teško kida. Traje kroz vekove. Kako bi to Neruda {MA0°NE-90°-Asc} opisao: “Who writes your name in letters of smoke among the stars of the south? Oh, let me remember you as you were before you existed.” Ovo bi bio i najkraći prevod konjunkcije sa Južnim Mesečevim Čvorom, koju je Venera u Ribama pretrpela 7.januara {do 13.januara je tranzit aktuelan}.
„Pitanje ljubavi... Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje – u konkretnom slučaju – imalo je ove determinante. Pitanje: Kakve su boje njene oči? Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd. Pitanje: koja je boja njene kose? Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana... Njen glas? Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…? Njene ruke, njena milovanja? Njeni poljupci? Grudi, bedra, bokovi?.... Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru...“ {„Mansarda“, Danilo Kiš - VE u Ribama}
 |
| Vincent Van Gogh {Venera u Ribama} |
Bili udaljeni miljama od nje ili ne, znaće ako je neko probao da vam amputira srce. I njeno će prokrvariti istovremeno. Da, Mika {Mars u Ribama} je maestralno prevodio njen misteriozni esperanto. Sa distance oseća miris krvi ranjenih vukova, u koje se neretko i zaljubljuje. Nešto iz utrobe, kosmičkom magijom – pred kojom se reči teturaju kao pijanci, posrću pred zubnim bedemima – prenosi joj „sos“ vapaj. Mora prvo da vas apsorbuje kroz daljine, one Popine, i svečane tišine eshatoloških vizija. Bezgranična samilost, požrtvovanost i saosećajnost se u zagrljaju Sirene kruniše „mitološkom“ bezuslovnom ljubavlju. Mora se voleti zarad same ljubavi. Nema nijednog drugog „zbog“. Davanje SEBE bezuslovno – jedini uslov egzaltirane Venere. Po cenu ma kog raspeća... jer ovo jeste Hristova, neshvaćena, Venera: „Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone.“ (Jevanđelje po Mateju)
„...Tebi dođu lutke,
A ja ih u krvi svojoj kupam,
U krpice svoje kože odevam.
Ljuljaške im od svoje kose pravim,
Kolica od svojih pršljenova,
Krilatice od svojih obrva.
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba,
Da love, da vreme ubijaju.
Kakva mi je, pa to, igra?!...“
{Vasko Popa – Ve0°Ne}
Hipersenzitivna Venera u Ribama {ukoliko je dobro postavljena} govori nam o brižnoj duši, spremnoj da olakša (tuđe) bolove, zakrpi pukotine, bude rame za plakanje u tišini koju kida jecaj, servira infuziju bezbolnim ubadanjem igle u venu. Sve to bez ikakve ego-epileptične drame i iniciranja aplauza i ordenja. Jupiterove vrednosti su utemeljene, a integritet nije samo sklop nekolicine slova, koji se da odglumiti sporadično, pred čovekolikom publikom. Vaseljenski nadzor je bitniji, zna, iako je nemoguće dokazati postojanje njegovih svemoćnih kamera. Premda, vera se ne temelji na dokazima, kao što se teksture osećanja ne mogu opipati pod prstima – sem talentom, od Boga datog, što manje oskrnavljivati kroz kreativne podvige. Misteriozna bolničarka je pritajena, u senci. Malo ko zna za njene uspešne healing podvige. Niko ne pita da li je umorna, da li joj je neophodan odmor, malo ceđene pomorandže i vitamina... niti ona to traži. Ne prijaju joj žrtve prinete iz nametnute dužnosti, u robovlasničkom konceptu. Ne ide joj baš trgovina, jer Merkur je u Ribama oštećen. Sama pati. Sama se regeneriše, reciklirajući svoj kontejner prepun koječijeg emocionalnog smeća. Njeno ovozemaljsko misionarstvo je u isceljivanju i apsolutnom davanju do poslednjih subatoma svojih snaga. Ko ima ljubavi U sebi – ima je i za ma koga. Daruje je u različitim oblicima, prepoznao to neko ili ne, nije važno... nema prostora za „sitna“ (?) zla.
Vaša sreća je i njena. Nije važno ko ste i šta ste. Hristu bar nije bilo bitno. On nas je Sobom spasao, ovaplotivši se i izmirivši se sa nama, zbog nas samih. Po rođenu bogat, osiromašio je da bi svojim siromaštvom nas (!) obogatio. Znate da naš narod veruje da su dani između Božića i Bogojavljenja „najopasniji“, jer je Hrist nekršten? Spasenje je upravo u MOLITVI, koja je veoma MOĆNA pod tranzitom Venere-Neptuna i Marsa u Ribama {do 20.januara}. Nikakva čarodejstvena lukavstva joj se ne mogu suprotstaviti. Iako je tu i međusobna recepcija sa Jupiterom u Vagi – nemojte ganjati pravdu. Tražite MILOST – i za sebe i za one koji su u greh pali... jer „On blagovoli nedostojnog dostojnim učiniti i svetom stadu Svom pridružiti“. Uslišio je Manasijino pokajanje i Ninevljana, Jezekijine suze, Davidovu ispovest... i pomilovao ih svojim milosrđem... zašto mislite da ne bi i vas rasteretio okova? Da li ste mu se skorije obratili iz utrobe svog bića? Čak i skeptični Nik Kejv {VE0°NE} u pesmi Into my Arms kaže: „I don't believe in an interventionist God, but I know darling that you do... but if I did I would kneel down and ask Him not to intervene when it came to you. Not to touch a hair on your head, to leave you as you are... And if He felt He had to direct you, then direct you into my arms...“ Kolenopreklonjenje se prihvata uz iskrene „suze“. Sve ostalo, u maniru nesvesnog odrađivanja dužnosti, zaludna je rabota.
 |
| R.M.Rilke |
Sa nevidljivim oreolom iznad glave i beskonačnim brojem oproštajnica Venera u Ribama se pojavljuje kada je najneophodnija, kada preti ozbiljno posrnuće. Bila pozvana ili u snu očekivana, kao nada za spasenje u poslednjem času. Mora suptilno nanjušiti trenutak opasnosti, pratiti oscilatorne tokove „pacijentove“ energije. Razumeti bez postavljanja, naizgled nužnih, pitanja nije lako... ali znači prepoznati sebe u nečijem ogledalu. Ovo i jeste priča o ogledalima.
„Ogledala mogu da budu brušena, zatamnjena ili venecijanska. Mogu da prekrivaju čitave dvorane, a mogu i u džepu da se nose. Kao i u životu, prapočetak im je u vodi. Neko smatra, poput Borhesa, da su ogledala kao i ljubav. Jer umnožavaju ljude. A možda je ogledalo sama ljubav. Naime, tek u njoj čovek vidi sebe. Tek u pogledu voljenog zablista. Tada onaj koji voli umnožava sopstveni sjaj iznutra. I iz tišine u sebi, bira reči kojima onome koga voli upućuje misao, i bira misli kojima posvećuje sebe. Tako nastaju pisma koja obasjavaju i sama ogledala. Ili koja su, takođe, isto što i ljubav. No, i u ljubavi ima raznih oblika, veličina i namena. Ima ih dugotrajnih, ima ih i jednokratnih; ima ih vedrih, burnih, zabranjenih. I sasvim neponovljivih. Kao kada u jednoj reči može stati ceo naboj voljenja, a tu reč ispisuje čovek koji se inače izražava slikama. Kao kada se takva reč u vidu pisma šalje drugom slikaru, a slikanje i pisanje ih oboje čini strasnijim u stvarima razuma i tananijim u stvarima uzajamne predaje; kao kada su Olja i Šejka zaljubljeni, a umetnosti predani.
Umetnost je za dvoje zaljubljenih put do vrhunske vrednosti duha, a njihova ljubav ne zna za manje. Jer duh je prava domovina retkih pojedinaca koji su svugde kod kuće, a nigde bez ostatka. Jedino pokriće pred sobom, pred vekom i nadasve pred voljenim bićem, jeste potvrda sopstvene vrednosti. Da bi se do nje stiglo, treba prevaliti rastojanje od sumnje do opravdanosti, a ono se prevaljuje stvaranjem jedne umetnosti koja postupno postaje jedina stvarnost. U takvoj stvarnosti mogu dvoje sugrađana da prepoznaju jedno u drugom još i odjek velikog glasa zajedničkog porekla. Mogu dvoje Rusa, i bez posebnog udaljavanja iz Beograda, da prepoznaju jedno u drugom zov osvojenog prisustva preko svih granica i uprkos redovnim hirovima istorije. Olja i Šejka su kroz umetničko delanje prepoznali jedno u drugom zov odgonetanja nekoliko usuda, a kroz uzajamna osećanja prihvatili su ozbiljnost zadatka sećanja na budućnost čovečanstva. Uspomenama iz sopstvene prošlosti nisu pridavali značaja, jer u detinjstvu nijedno od njih dvoje nije bilo dete…“ {„Ogledalo ljubavi“, prepiska Olja-Šejka, Silvija Monros Stojaković}
.
„Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno. Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima između stvarnosti i sna. Nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena između nas i svega oko nas. Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople, jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve? Imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva. Kaži mi nešto. Da li misliš na mene?“ {pismo Olje Ivanjicki Šejki}
Trenutno smo pod konjunkcijom Venere-Neptuna, delom pojašnjene kroz tekst, koja je egzaktna 12.januara, kada je i Pun Mesec u Raku. O tome ćemo posebno {>>>: KONJUNKCIJA VENERE I NEPTUNA} i kroz druge vizure. Stay tuned! 💜 Ako vas dodatno interesuje ova Venera, pročitajte na >>>: VENERA U RIBAMA
„...and just when you mean to tell herthat you have no love to give herthen she gets you on her wavelengthand she lets the river answerthat youve always been her loverand you want to travel with herand you want to travel blind...“
0 comments:
Post a Comment
Thanks for reading!
Don't forget: sharing is caring!