Mlad Mesec {eklipsa} u Ribama {horoskop 26.februar - 8.mart 2017}: “Vredi li se upuštati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?“

eklipsa u Ribama



“Gotovo sam ubeđen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće. Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san, učini mi se, sa gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opširne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj, koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji sa nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći. Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uviđam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti, zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim ili osećam ili nešto treće što se zbiva među kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...“ 
{Iz “Knjige Nespokoja“, Fernando Pesoa}






U magijašenju nema mu ravnog! Male ljubavne „vradžbinice“ se smišljaju! 😍 Znate tog malog šumskog vilenjaka što voli da vreba iz prikrajka i krade tuđe cipelice, olako prelazeći milje u njima? Baš tamo gde je sada bioskop, iza one kafanice koju je Prešern posećivao, bio je jedan hrast ispod kog je leškario sa sladoledom od vanile. Možda ne pamti svaki oblik njegovih grana, ali dodir njegove glatke kože ostao je istetoviran na njegovim leđima, baš kao i miris vanile u sluzokoži nozdrva. Užasna lakoća nepostojanja, protkana svim ovozemaljskim i onostranim iskustvima. U koju god posudu da ga sipate, on se udobno raspline. Nikada nije imao nezgodacije sa krevetima, tim čudesnim široko namenskim igračkama, posebno sa baldahinima u morskom pesku {ti su mu najdraži}... jer nema jastuka ispod kog se nije ušunjao. Da, daaaa –  to je ona crna cica maca koja voli da vam pređe put u snovima, golicajući vas najsladostrasnijim fantazijama, dok vam pitomo prede: “But I love your feet only because they walked upon the earth and upon the wind and upon the waters, until they found me.” A vi je vidite prvi put, pa jos usplahireno vičete: „pissss“! No, maca radosno vrti repićem! To je zato što ste VI zaboravili na onaj susret od pre nekoliko vekova, ali ona nije. Sram vas bilo! Aaahh... izgledate isto kao pre 479 godina, ma ništa se niste promenili! –  drhti Mesec u Ribicama, opijen magijom nežnosti. Tu se već potpuno zbunite – pa on je potpuno lud! Ladies & gentlemen, grdno se varate! 

Hiperosetljivi Mesec u Ribama nosi u sebi spoznaju i onog što je bilo i onog što će tek doći; sama budućnost ga naslućuje kao daleko proricanje. I bez opipljivog, „stvarnog“ iskustva, poznaje najsuptilnije niti onog u šta će tek zaroniti, kao da je predodređen da vas prevazilazi u morskim igrama bez granica. Čega god da se lati, pretvara to u poeziju, onu koja se peva iz Večnosti. Kosmičke tajne su mu poverene na čuvanje u šljokičanstvenim muzičkim kutijama, obloženim dragim kamenjem – ako vam ih i oda, nećete to ponajbolje razumeti. Upija vas kao sunđer, ali tako da ni ne primetite da vas je oteo od sebe samih. Posle pokušavate da vratite pogubljene mozaike u svoj hram bića, al’ teško ide... Mislite da je baš slučajno Mesec u Ribama jedan jedini Kralj (Presley), iako svi pokušavaju bezuspešno da ga imitiraju? Cohen? Prince? Volite „Purple rain“? Molim vas, bez kabanice na ljubičanstvenu kišu! Znate kako Mika, doktor za prevođenje Neptunovog esperanta, opisuje naš Mesec? „Namešta se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da je dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje. I čime biva zaboravljen. I otresa sa sebe glinene naslage vekova, kao da je opterećen gustom lepotom pamćenja. Pamćenje, to je presuda. Pamćenje je progonstvo... Umeti nije iskustvo. Umeti, to je tek proročanstvo!“ Njegova umeća su vanvremenska i vanprostorna. Misaoni aksiomi. On oseća – te razume. Empatija i intuicija ga nikada nisu izneverile. 

Ludi zanesenjak? To je onaj Mesec koji je juče pokušao po ko zna koji put da se obesi, ali je odustao. Gledao je otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Zaista, nemojte ga ostavljati samog, sklon je glumatanju, pravi teatar ni od čega! 😉 Ali publika ga obožava. On je maestralan glumac. Pisma? Njegove reči su opojne, oporo slatke kao vino, čuvajte se... jer nema kome nisu zaklecala kolena, barem na trenutak. Had se može razoriti samo nežnošću, u kojoj je naš Mesec neprevaziđen! Dok trepnete, ušuškaće vam se u nekoj crnoj rupi u grudima, otvoriti ona zarajberena limena vrata memljivog podruma... u koji se ne usuđujete da zađete. Strahovi se tope pred njegovim korakom. Možda ne ume baš svoje da zadavi za gušu, ali vaše će jednim potezom... Kakav paradoks. Hodajuća relax masaža. Metafizičar koji vam očas posla otpuši sve čakre! Are you surreal? 😮




Fatamorgazmični Mlad Mesec u Ribama je u zagrljaju Neptuna. Ućutao se, izolovao na širokim prostranstvima samoće. Stvara akvarele, kišno razmrljane u sivim koloritima, razvodnjava ih do prozirnosti. Ljubavno nadrealistički kolaži – kojima se otvara ekliptična izložba {26.februar}. Poplaviće kupatilo kako dolikuje... te ćemo se okliznuti na pločicama sa zadovoljstvom, ošamućeni od najtajanstvenijih fantazija, onim „between the shadow and the soul“, kojima ćemo regenerisati višeslojni epitel duše, po cenu ma koje kobnosti. Snovi planiraju da nam se parazitski polepe po trepavicama sa svojom jungovskom simbolikom, kao oho lepkom, lukavo nas vabeći da prespavamo jutarnje sate i zagazimo u podne zapetljano obmotani posteljinom, sa kojom se rado mazimo zagnjurenih njuškica u jastuku. Pijana ćurka lifestyle. Pidžama solo party? Maybe, maybe NOT! Vrebaju i mistični ljubavnici! 💕 Poseže se za slatkim infuzijama, penušavim vinima, nikotinom, aromatičnim svećama, romantičnim filmovima, zaljubljuje u fiktivne likove – što na ekranu, što u stvarnosti, šta god ona bila sada. Sve stilski zapakovano artističkim celofanima otvara apetite. Klecaju kolena na šapat poezije. Forme postaju odbojne. Međutim, kako je i karneval maski u toku, a od klovnova i rulje se ponekad izgubi i sap(a)utnik, orijentacija u vremenu i prostoru, valja biti malo i obazriv u degustaciji soul karamela, kako jedna strana može biti povređena na kraju.
 
Na meniju su i duševni nemiri, emotional ups & downs, doze anksioznosti, napetosti, vrtoglavice, levitiranje, „high“ stanja, dreaming mood, letargičnost... oscilacije raspoloženja kao na ekg nalazu i ganglionski zemljotresi. Od ničim izazvanog optimizma do posrnuća u apatiju, i tako vrtložno. Centrifuga veš mašine tumba uveliko isprane misli i emocije na devedeset stepeni. Promenljivost je sada jedina konstanta. Naredni dani su zapravo zabojeni i posttraumatskim stresom izazvanim burnim kvadratom Marsa-Plutona, ali i idealni za „opuštanje mišića“ nakon intenzivnog napora. Treba pokušati rezimirati utiske, bujicu poplavljenih osećanja, izvesti zaključak, pronaći pouku... što može biti otežavajuće, jer smo omađijani opštom konfuzijom do 8.marta. 



Jesmo li spremni za bal na kom se služimo morzeovom azbukom? Da, nastupaju svečane tišine! Reči se teturaju kao pijanci, posrću pred zubnim bedemima, teško oblikuju u smislene forme... uprkos želji da se isprepliću sa tuđim. Tri tačkice, propraćene mučnim dramskim pauzama. Misli zamršene na čvoriće, kao pertle od patika – „zatvoreno zbog popisa“ i knjiga „žalbi“. Glava? U kontrapostu. Obasipamo se pomućenim monolozima kao novogišnjim konfetama, pa šta uspemo da apstrahujemo iz pozadine. Regulišu se saobraćajne veze sinhroniciteta, telepatije, intuicije – te se bolje sporazumevamo na „višim“ ravnima nego verbalnim. Iluzije sa hipnotičkim dejstvima vrebaju i opijaju kao čokoladni likeri... No, nimalo naivne, kako ih možemo permutovati sa stvarnošću, dovedenom u pitanje, i na njima izgraditi izuzetno snažna ubeđenja. Mašta ume da odvede do nedođije, a put natrag nije uvek jednostavan. Procene, zaključci se vrpolje između nesigurnosti, neodlučnosti, nejasnoća... jer je sama fabula nedovoljno razrađena. Rasplet kao oštećena gramofonska ploča. Para nam ušnu školjku pucketanje, baš kod onog važnog stiha. Fali puzla ili dve... I? Vredi li se upuštati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? 😕 

Šarene teorije vs ozonske rupe u praksi. Definicije i konkretizacije generalno postaju problematične, čak i za okorele racionaliste i praktičare. Zbunjenost uzima danak, iako pokušavamo da budemo objektivni, hladne glave – neko se doduše i samoinicijativno prepušta magnovenjima. Odnosi su glavna tema, a odvijaju se u lutkarskom pozorištu. Primamljivi kostimi, venecijanske maske, scenografije... kako odoleti? Život je igra, kaže Selindžer, ali ona koju igraš poštujući pravila. Cosmo pitanje glasi: čija su to pravila, da li su ispravna? Pomisao na društvenu giljotinu se oglašava, ali ne pridaje joj se sad toliko značaja. Ponešto se radi ili govori u „korist“ sopstvene štete, jer su glavne uloge i dalje nedodeljene, glumci se smenjuju, nema kontinuiteta. Mnogi sudeluju u donošenju naših (ne)odluka, polažu prava na naše postupke, a možda i upravljaju našim životom... samo što više ne negiramo tu malu činjenicu! 😈 Dosta je bilo. Voljni smo da pokažemo zube! Pojedinci stavljaju španski zid, iako nisu ni izgletovali fasadu – da zamažu oči. Neka bar izgleda lepo i baš onako kako to njihovo „JA“ (?) hoće. Ličnoj nesigurnosti i nezadovoljstvu se pruža jak alibi, gurkanje crvića sumnji, kliše inverzije – sve taktike su u opticaju! Neko će se naći između dve ljute vatre, jer se ponaša kao „veleizdajnik“. Ubod na kaktus reč je tu, kako se javlja potreba za postavljanjem ultimatuma {bez namere da se dalje pregovara u prazno}, da se raspletu zamršene okolnosti u okviru partnerskih odnosa. Tolerancija je u minus nuli, a gnev i inat vuku za rukav. Nišani se meta i pali topovsko đule! – jer Mars je malko neurozan... 😡 i nekog će okrznuti.

Ego jeste narušenih konstrukcija, ali se oglašava izvitopereno, u vidu tvrdoglavog poistovećivanja sa sopstvenim zabludama. Zamena teza, uloga, vršenje projekcije, zamagljena ogledala, verska fanatičnost u ma kom obliku, izlažirana humanost i duhovnost koja se kosi sa opsesijama – samo su neke od potencijalnih slika, koje će nekoga (ne sve) zakačiti. Samodestruktivne navike, eskapističko ponašanje, kriza identiteta, podložnost uticajima, lenjosti, bežanje od odgovornosti, odlaganje obaveza, nedostatak fokusa, upornosti i jasnih ciljeva.... loša su strana eklipse. Bajke o zbunjenosti, propraćene iskrivljenom percepcijom, razvijanjem pogrešnih ideala, ideja, bujnom slatkom maštom... koja bi za posledicu mogla ostaviti gorak ukus povređenosti ili odbačenosti u ustima – delom kao maslo prenaglašene subjektivnosti, ali i svesnog uljuljkivanja u vrlo primamljivim iluzijama. Budi se želja za extraordinary iskustvima, potreba da budemo ili pronađemo nešto „posebno“, a kako bi se zanosne dimenzije produbile, ne biraju se načini i sredstva. Najgora opcija je u posezanju za alkoholom, opijatima, nasilnim izazivanjem halucinacija. Šećerna vuna uprkos karijesu, ples tajanstvenih senki pri koraku, noćna predoziranja kafenim mislima, leškarenje na roze oblačku...  samo da dušek nema federe, pa da se ne ušinemo na kraju! – kad Saturn prignječi Sunce kroz kvadrat {17.mart}. Negovanje nade i poveranja u „više sile“ je DOBRO, do zdravih granica {veći izazov eklipse} – inače bismo mogli zažaliti za propuštenim prilikama ispred nosa, koje se nameću ali zahtevaju borbene strategije, ulaganje napora, konkretne poteze. Idealizam je rasplinut u svim sferama, naročito na planu emotivnih odnosa, no tu su i mišolovke, kako može biti srljanja u provaliju, pod galopom konja. Tako bar kaže sabijski simbol eklipse! Nepraktična i nerealna strana ličnosti se lagano budi, te smo skloniji (samo)obmani –  do 8.marta.

Dobra strana jeste u želji za harmonijom i mirom – naročito jer ćemo tokom eklipse JASNO shvatiti gde su žarišta... te nećemo želeti više da dolivamo ulje na vrelu ringlu. Biće turbulencija u partnerskim odnosima, ali samo onim pod akutnom upalom! Eklipsa šapuće da se ipak i nekome pojavljuje SOULMATE, samo što ta veza mora proći prvo kroz tajanstvena podzemlja, biti ljubomorno čuvana od svega i svih... sem zvezdanog neba, dakako! 😉

Mentalni napori počinju da iscrpljuju. Rad, dužnosti, ono što se „mora“ – postaje vrlo mrsko. Koncentracija neće biti na zavidnom nivou, te patimo od ozbiljne meteoropatije. Lako se umaramo, teško odmaramo, telo je osetljivije, imunitet nežan, pa se mogu oglasiti i hronične boljke, naročito psihosomatske bolesti. Bestelesnost, malaksalnost, vrtoglavice... nemojte da vas iznenade. Okorelim insomničarima sledi žuta minuta, iako je iscrpljenost i nagomilani umor tu, no nešto secka pletiva snova. Oni dani kada se probudite sa željom da prebacite jorgan preko glave, najstrašnije lenji ili niste sposobni ništa da odradite. Čini vam se kao da vas nešto doslovno isisava. Snovi mogu biti živopisni, neobični, zbunjujući, jer podsvest je hiperaktivna. Zapišite simbole, detalje, ali analizirajte KASNIJE. Intuicija je mač sa dve oštrice ovih dana i teško ju je usaglasiti sa logikom. Senzitivnost je naglašena, te nas ma kakva ružna, teška ili nesrećna slika {počev od filmova, emisija, muzike, vesti...} može ozbiljno potresti, uticati na raspoloženje, depresivnost... kao što obratnom stimulacijom, dolazimo u smooth stanje. Znate kako se mirna površina vode jednim doticanjem sva uznemiri? Od onog KO je dotakne, zavisi i vrsta uzbuđenja! 😎

Narednih desetak dana lako se apsorbuju energije, empatija je na zavidnom nivou, deli se i tuđa patnja i radost... ali vrebaju nas i energetske pijavice (!), koje bi po svaku cenu da doprinesu heavy vibrama, pa nije baš cool da budemo krpa za brisanje (tuđih) podova, zar ne. U odnosima? Pikaso je vrlo grubo no istinito pojasnio – „postoje samo dve kategorije žena: boginje i otirači.“ Mislite o tome. Ukoliko nečije loše a ustaljene postupke i ponašanje opravdavamo na račun osećajnosti, tolerancije... mogli bismo da se nađemo u nebranom grožđu. Ne zaboravite, zablude su neprijatelj iza zavese. Obratite pažnju i na one koje vam zilioniti put otapaju emocije, koje su zamrzavali isto toliko puta... nisu se promenili. Prošlost gubi danak, pa nemojte da vam budućnost promakne. Ruho se menja, al’ ne {... retko} i ćud. No eklipsa kaže, ko god da je ispred – ogledalo je našeg pravog Animusa ili Anime! Ako vam se ne dopada ono što vidite – vreme je za rekonstrukciju arhitektonskog plana, pre nego što se krene u izgradnju. To je glavni ZADATAK eklipse. Popeglati tu „drugu polovinu“ nas, te se spojiti sa već popeglanom koja... ČEKA. Da. Nije baš sve tako crno. Spremaju se i bajkovite ljubavi sa happy endom, samo što će biti alpinističkog pentranja uz kule, preplivavanja sedam mora. A ko je izgubio nadu da se bori za princezu, te pristao na vešticu jer živi u prizemlju... biće sad ojađen malo više nego inače. Veštica je ljuta. Mlad Mesec obećava šansu da se utole duševne gladi, spere prljavština ispod „tuša“. Imamo sjajnu priliku za duševna isceljenja, ali se na taj korak moramo sami odlučiti. Sada donosimo tu odluku i radimo na procesu narednih šest meseci! Ne očekujte instant rezultate, prvi su u avgustu. Vizuelizacije bi mogle biti korisne, aromatična ulja, duhovni i kreativni rad ponajviše. Obratite pažnju na ishranu, pre svega na tečnosti, da se ne otrujete nečim. Nemojte doslovno da se zagubite negde... ili nekog. Pazite na stopala, preosetljiva su.




A Ljubav? Ofelijina drama na repertoaru. Imali svog Hamleta ili ne – došlo onih pet minuta koji nas ozbiljno provociraju da se zaljubimo u sam pojam ljubavi, pa koja se žrtva nametne na putu kao idealno ogledalce za projekciju naših najlepših snova. Ljubavnik nije ono što bismo hteli da jeste, ali zašto ga ne bismo sami napravili od najmekše gline, boje, peska, školjki, korala...? Gotovo je nemoguće kroćenje zabluda i preventivno spašavanje. Dopuštamo sebi parče luksuza da vidimo ono što bismo voleli da vidimo... čak iako negde ne/svesno znamo da uopšte nije tako. Kao što će neko potegnuti za flašom dobrog vina {„I drank to drown my sorrows, but the damned things learned how to swim“}, neko drugi poteže za stimulativnim fikcijama. Malo skrovište kao „must have“ kad prigusti, kad se otapaju nade i kada dani počinju da se ne razlikuju. Bežanija u neku intermundiju izmedju postojanja i nepostojanja – mnogima primamljivo zvuči. Snažan zanos je ipak ekvivalentan snažnom razočarenju. Posrćemo nad dubokim ponorima duše. Možda upadnemo u provaliju, možda se samo zateturamo usled poetične vrtoglavice nad istom – opasnost preti, pa kako god okončali. 

„Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna? Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena. Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj. To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti...“ – znate kako je Borhes bio zaljubljive prirode? Kada je čuo da se jedna njegova velika ljubav verila, otišao kod zubara i povadio sve zube. Ludilo? Tako ćemo i mi sada, uprkos strahu od zubara.




Uloge žrtva-spasilac u odnosima se rado konzumiraju. Opet se stavljaju ružičanstvene naočare. Idealizacija & projekcija – 2 in 1. Diskutabilno je govoriti o tome da li su ljubavni kriterijumi previsoki ili preniski – mere nema, pokvarila se vaga. Očekivanja nisu objektivna i zaobilaze se vidna upozorenja na putu, teško se koči u poslednjoj milisekundi. I pored svih kontemplacija, tražimo one nevidljive slamke. Prijemčljiviji smo nego inače, lakše prelazimo preko ružnog ophođenja, mana, tražimo poslednju svetlu tačkicu za koju ćemo da se zakačimo kao krpelji. Osećanje iskorišćenosti, pa čak i samosažaljevanja, može biti naglašeno – ali se tome pomalo mazohisticki prepušta. Jaka je potreba za bezuslovnom ljubavlju, soul primo-predajama, da se ne biraju načini. Čak i ako je neki odnos vidno „bez nade“ – ne izlazi se tek tako iz njega, ne napušta se ideja o njegovom negovanju i zalivanju. Privučeni smo i nedostižnim – ma koliko nešto nemalo perspektivu i mi toga bili svesni, ma koliko delovalo daleko i neopipljivo – ne možemo da se odlepimo od svoje fantazije. Možda se ipak iznenada pojavi neka sila koja reši celu stvar u poslednjem trenutku? Možda ipak treba da je još malo sačekamo? Žrtvovanje i deljenje oproštajnica uzima maha u ljubavnim odnosima i prihvatamo se spasilačkih poduhvata, iako nam preti rizik da sami postanemo žrtve – u najbolju ruku: žrtve ljubavi. „When you love you wish to do things for. You wish to sacrifice for. You wish to serve.“ 
 
Veliki izazov je pronaći smisao samog odnosa, a posebno sagledati pravu sliku. Priče bez jasno definisane fabule mogu biti aktuelne, kako se može oglasiti i strah od dubokog vezivanja, na konkretan način. Stvarnost se zamenjuje fantazijama i to se brižno neguje, pu-pu da nam neko slomi ogledalce, izlomi sve one divne Diznijeve likove koji nam se smeškaju iz istog. Beži se od obavezivanja. Uzrok ovog iracionalnog straha leži u ličnom doživljavanju sopstvene „ugroženosti“ u samom emotivnom odnosu. Šta ako magična ljubav nije moguća za materijalizaciju – ne bismo da se suočimo sa tim, te biramo upravo one priče za koje znamo da će mahom ostati na platonskom nivou ili prilično pomućene. Samo da san ostane neoskrnavljen. Zanemaruju se činjenice, upozorenja, alarmi – ma koliko bili očigledni, a i neće biti. (Samo)kritičnost nije najjača strana ovih dana. Ukoliko se fatalistički prepustimo ovakvom ponašanju – prevare, manipulacije, emocionalno maltretiranje od strane voljenog nam (idealizovanog) bića mogu biti vrlo moguće. Emocionalna zavisnost je takođe prisutna i granice se konstantno pomeraju. Šta smo sve u stanju da uradimo, progutamo, prećutimo u ljubavnom odnosu? No, da li radimo protiv sebe samih ili ne? Kako bi to Kapor objasnio: „fotografisani kaleidoskop poraza“. Da ga ipak izbegnemo? Altruistička alergija vreba, ali eklipsa nam daje i potencijale samoizlečenja, oslobađanja od strahova, izdizanja iz pepela. Niče sugeriše: „Gde je lepota? Tamo gde čitavom voljom moram hteti, gde bih i propao, jedino da slika ne ostane samo slika. Voleti i propadati, to se oduvek slagalo. Volja za ljubavlju; to znači biti voljan poći u smrt. Tako vam govorim, plašljivci!“ Procenite sopstvene kapacitete za težinu bezuslovne ljubavi i njene „posledice“. Slobodna volja nam je uvek u ponudi. I za kraj da pročitamo jedno pismo, u sveopštoj konfuziji, možda nam pomogne u boljem razumevanju svih ovih cosmo okršaja!

 „Gospođo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u Vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe. Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk Vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest ~ tuga. Vaša najlepša pisma, poklonio sam deci da prave laste... Molim Vas, pročitajte „Umor“ Fentona Džonsona i biće Vam jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim i strahovito mi se jedu foke. U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama... učinilo mi se da ste mi potrebni... Dođe to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda. Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje i vas dve. Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci, kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav. Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme. Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša, što je po najgoroj vejavici, skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao... Ima jedna zena, što misli da je zaljubljena u mene i ponekad navrati popodne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice... Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nađemo vešticu, da je gurnemo u vatru, stvari se događaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim... Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu Utehe.“


DODATAK pročitajte na: EKLIPSA U RIBAMA


Srećno!
💟



CONVERSATION

0 comments:

Post a Comment

Thanks for reading 😚 Vaše mišljenje, sugestije (...) ? 🤔