Venus in Sagittarius (illustration:Georges Léonnec)

„Pošto je anđeoska Nevinost istinska suština dobra, očigledno je da je Božansko Dobro, koje proizlazi iz Gospoda, sama Nevinost, jer se to Dobro uliva u Anđele i u njihovo unutarnje biće, što im omogućava da prime svako dobro Neba. Tako je sa malom decom čije je unutarnje biće, ne samo oblikovano kroz uticaj Nevinosti koja proizlazi od Gospoda, nego je ono neprekidno spremno da prima dobro nebeske ljubavi. Jer dobro Nevinosti deluje kroz najdublje u čoveku, pošto je ono suština svakog dobra. Po tome se može zaključiti da Nevinost dolazi od Gospoda. Eto zbog čega se Gospod u Reči naziva Jagnjetom, jer Jagnje znači Nevinost. Kako je Nevinost ono najdublje u svakom dobru Neba, ona tako utiče na umove, da se onome ko je oseća, a to se dešava kad se približimo nekom Anđelu Unutarnjeg Neba, čini da više nije gospodar nad sobom, jer ga tada zahvati neka prijatnost, prema kojoj sve prijatnosti ovoga sveta izgledaju kao ništavne. Tako govorim jer sam to sam iskusio. Svi oni koji su u dobru Nevinosti, osećaju Nevinost. Koliko je neko u njoj, toliko ga ona uzbuđuje. I obratno, oni koji nisu u dobru Nevinosti, oni je ne osećaju. U Paklovima svi su protivni Nevinosti. Oni zapravo i ne znaju šta je Nevinost. Što je neko neviniji, to oni jače žele da mu naude. Otuda dolazi da oni ne podnose pogled male Dece. Čim ih ugledaju, njih zahvati silna želja da čine zlo. Po svemu ovome, jasno je da je čovekovo Vlastito protivno Nevinosti, jer svi u Paklu su u Vlastitom, a to znači u ljubavi prema sebi.“ (Svedenborg)

„Portret Silvije fon Harden“ (1926), Oto Diks & Luc Schiltz, glumac, kao Silvija

Claudia Cardinale in 8½ (1963)

„A ljubav? Ona je posle došla, ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na Rim. U mramoru je i u telesima. Jeste li čuli? U ljubičastim žilama je. U belim kao labudovi rebrima, i na člancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana krvlju. Ko je taj, ko još ima snage, mladosti i čari za ljubav? Ko je taj, ko će i nad toplim, uzburkanim grudima ženskim, orošenim sa kapljicama ledna, luda, besomučna, slatka znoja, ostati vedar i mlad? Ah da, ljubav je došla. Sećam se, bio je Božić. U tuđini ona nepoznata došla je da me uteši, jer sam plakao na vešalima koja su nicala negde. I znala je dobro šta čini. Ne, nikad devojče ne može dati te čari. Tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze. Ne, dok se ne sruši brak, mira biti neće. Za rumene čase i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu. Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad više do smrti naći neće. Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je ponekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: “Osam sati… treba da idem”. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.“ – Crnjanski 

"A Little Girl Lost" (1794) William Blake

Sledeća bitna stavka: ekonomija – preispitati sam odnos davanja-uzimanja. Šta je uloženo, a što dobijeno? Jupiter je u Vagi, ne zaboravite, traži ravnotežu. „Kada sa radošću dajemo, a sa zahvalnošću prihvatamo – svako je blagosloven.“ – kaže Margaret Eni Džonson, a to je i esencijalna poruka Venere-Saturna. U praktikovanju ove mudrosti je spasonosni lekić. Da li smo nezasite grabljivice ili nam je „džigerica“ pojedena? Hteli bismo da neko ceni naš rad, ali ne cenimo tuđi? {jer ni ne znamo šta je rad}. Voleli bismo da imamo više novca, ali smo pak Kir Janje? Da neko trpi milion naših mana, ali da mi drugome tražimo dlaku u jajetu, uglavnom gde je nema? ILI: drugima pumpamo samopouzdanje, dok sebe potcenjujemo hronično? Mesimo kolače za puk vojske, ali se ne setimo da pojedemo bar jedan usput? Treba li najlepše plodove nesebično davati da bi ih neko kontinuirano gazio kao da su ništavni? Mnogi brzo postanu alavi, naviknu se na luksuz kojim ih obasipamo svakodnevno, ali to ne ume baš da se vrednuje {jer se lično ni ne poseduje, da bi bio „prepoznat“ kao vrednost}. Hoćete i dalje kao zaludni mecena ulagati čitavo bogatstvo u netalentovanog umetnika? Razmislite dobro gde ste, ako ste voljni da se nešto konačno poboljša u vašem životu. Koje slavine treba zavrnuti, a koje odvrnuti? Bez osuđivanja – ni sebe ni drugih. Samoisceljenje uvek počinje (samo)opraštanjem. To nećete sprovesti preko noći, ali bilo bi lepo da se 25.decembra 2017. ne probudite u identičnom izdanju kao što ste sada.